Jedan od mojih najdražih, a zapravo novijih prijatelja znatno je stariji od mene, no otkad smo se upoznali – on, njegova supruga i ja – sve smo si bliži. Premda smo daleko, jer oni žive na Šolti a ja u Zagrebu, mi smo blizu. Hoće ljubav činit takva čuda. I udaljenosti smanjivat može. Da, da… Kako s ljudima koji slično misle i žive obično i bude, godine razlike ne znače apsolutno ništa, pa tako mi posljednih godina lijepo prijateljujemo i usput si, kad god to možemo, pomažemo. Sa zadovoljstvom. I inače je dobro činiti dobro, a dragim ljudima činiti dobro predstavlja posebno zadovoljstvo.
I tako moj prijatelj prošlo ljeto zamoli svoju prijateljicu – mene, da jednom njegovom prijatelju učinim ljubav i da ga spojim s mojim suprugom liječnikom. Liječnik je, naravno, spojen s prijateljem mog prijatelja, koji bi matematičkom logikom – jer je plus puta plus uvijek plus – tako bio i mojim prijateljem, i njih dvoje ubrzo su riješili što se riješiti trebalo. Već se taj pothvat povezivanja i zaboravio, kad me moj prijatelj, uzrujan kako samo pravi prijatelji zabrinuti za svoje prijatelje i mogu biti, jedno popodne obavijestio o nečem “strašnom”. Pa što se to tako strašno dogodilo? – pitala sam pocrnjela ja tog ljetnog šoltanskog popodneva.
-Pa prijatelj mi se strašno uzruja i ne zna šta da učini? Nepopravljivo je to šta je učinija tvom mužu i sad se strašno grize…
Eh, tek tad sam se zainteresirala!
– Pa šta je to tako strašno učinija, da čujen?
-Pa iša je zahvalit tvom mužu…
-Nije triba, to mu je posa…
-Ma kako nije triba zahvalit za pomoć?
-Ok, onda, nek je! Lipo od njega.
-E, ali je u zahvali načini jedan gaf…
-Kakav sad gaf? Kako zahvalom može falit?
-Može, može! Evo, njemu je uspilo…
-Pa kakoooo…
-Iša mu je lipo na mobitel otipkat poruku! I skroz dobro je krenija – Poštovani profesore Paladino…
-I?
-I onda je njegov mobitel poludija i ono automatsko popravljanje riči je prominilo baš rič Paladino!!!
-Ahhahahahahahaaaa… U šta je prominilo rič Paladino? Šta mu je posla???
-Posla mu je poruku s uvodom – Poštovani profesore Palačinko!
-Aaaahahahahahahhhhh… Koji kralj!
-Ajme, reci mužu da mu je to mobitel učini, a ne on, molin te…
-Hoću, hoću… I palačinke ću mu u to ime učinit!
-Ahahahhaa… Ajme, jesi luda!
I takvoj mi se ludoj tek pri povratnoj vožnji za naše malo morsko selo razbistrilo – Zaboga, pa i mene su u djetinjstvu slično zvali. Neki su me zvali Zrinka-Azrelinka, a neki i Zrinka-Palačinka. Prevedeno mobitelom prijatelja mog prijatelja, ja bih danas bila Zrinka-Palačinka Palačinko.
Kao da su i nekoć znali kako ću – iako ih mutim prema recepturi “iz glave”/“po osjetu”/“otprilike”, što moje precizne, različitim vagama i menzurama opremljene, prijateljice do ludila dovodi – brojem ispečenih palačinki jednom postat mogućom Guinnessovom rekorderkom. Što je, zapravo, skroz normalno jer su sve te moje lijepe i talentirane prijateljice odreda oboružane krajnje običnim prezimenima pa palačinke i ne mogu poznavat u dušu. Poput mene – Palačinke Palačinko.
Slatko.
Slatko na kvadrat.